storyoflife

                                                           Mesa Selimovic

 

Osecam da mi nedostaje.. I to mnogooo. Niti ga poznajem, niti znam bilo sta o njemu, a eto, nekako mi fali, kao da je oduvek bio tu. U izmaglici se secam onog njegovog decackog osmeha i onih nestasnih ociju boje mora.. Nemam objasnjenje za osecaj koji me obuzima, oduvek sam bila realista i uvek o svemu dobro razmislila, ali ovoga puta nije bilo tako. Prepustila sam se osecaju jedne zvezdane noci, i tada, sam osecala neku sigurnost. U pogledu, njegovim recima i onim nonsalantnim osmesima.. A jeste se smesio i to bas. Mozda se i on tako osecao. A vetar? I on je duvao, onako, da ga osetis u kostima. Tad me je zagrlio. Jako. Muski. A ta noc, kao da je bila tu zbog nas. Kao da smo samo mi tu, cak se i mesec sakrio.  U pogledima, dodirima, i u tim zagrljajima je bilo neceg. Mozda je i njemu, kao i meni, to trebalo. Da me neko zagrli i ne pusta satima. A njegove usne, meke, pri svakom poljupcu kao da me miluje. Ni pregrubo, a ni previse napadno, taman kako treba. Onog trenutka kad su njegove usne prisle mojima, na prvi dodir, plasljivo, pomislih, ne ujedam, nemas cega da se plasis. Kao da mi je procitao misli. Opustio se, pogledao me pravo u oci, i tu mu je pogled zastao, kao da je trazio odobrenje da nastavi. Zatvorih oci na sekund, opet me je poljubio, ali ovoga puta strastveno, francuski. To je bio jedan od onih poljubaca od kojih ti klecaju kolena i prolaze zmarci. A zvuci dzeza u pozadini svemu tome su davali bolji osecaj. Utisala sam se, nisam dala da nam reci upropaste tu noc, nisam ni njemu dala da prica. Bolje je da cutimo i prepustimo se dzezu. Ali cudno, nikad nisam bila ljubitelj dzeza. A tad, kao da sam ga ceo zivot slusala, svaka nota, ton, zvuk klavira i saksofona kao da su bili moji. U stvari, sve je i bilo moje. Cak sam ga i od noci sakrila, a noc se polako gasila, a sa njom i svaka magija. Nismo dozvolili da se to tu zavrsi, trebalo nam je to, nismo mogli da se odvojimo jedno od drugog. Obisli ceo grad, reseni da sacekamo zajedno jutro. Jos nije ni svanulo, a na ulicama je bilo ljudi. Otisli smo kod njega, legli i gledali kroz prozor. Cekali smo. Cekali smo trenutak kada cemo opet postati stranci. I carolija noci je prestala, svanuo je novi dan, novo jutro. Medjutim, trebali smo jedno drugom. Zagrlio me je i nije me pustao satima, a ti sati su tako proleteli kao da su sekunde..  Osmehnuh se i rekoh da moram da idem, a nisam morala. Nesto me je teralo da tu ostanem, ali po danu je sve drugacije, mi smo drugaciji. Na izlasku me je poljubio, a pogledom je zeleo da ostanem. Jos jedan zagrljaj i kao nova. Otisla sam, a nisam se ni okrenula. Nije bilo ni svrhe. Ali mi nedostaje kad nije tu. Svaka noc mi ga duguje..

 

I te noci smo se krili mrakom, ne zeleci da iko sazna koliko smo potrebni jedno drugom, a svi su znali...

 

 

 xoxo M