storyoflife

   Osecam potrebu da ti pisem, a ne znam sta bih ti napisala.  Razmisljam o tebi, ali ne tako cesto, a ipak s' vremena na vreme se pitam kada cu te opet videti. Neizvesnost je to sto me muci, a opet ti prepustam efekat iznenadjenja. Eh, beskrajno duge i teske noci... I setim se tvog osmeha. Kako ti ga izmamim nekim glupim salama, pogledom ili mojim osmehom.. A znam da volis da se smejes. Ispod tog tvog opasnog lika znam da stoji pozitivac, i to onaj nepopravljivi. A oci.. Oci ti zasijaju, zasvetle.  Zacudim se sama sebi kako mogu da te opisem, okarakterisem, primetim toliko toga na tebi i sve to po secanju. Cak mi po secanju i nedostajes. Videcu te valjda, negde, nekad, uskoro, mozda i ne tako skoro.. Ko bi to znao? Ali te i dalje cekam na istom mestu...

   A ja? Ma znas ti mene! Ocajnicki pokusavam da disem, trazim vazduha! Gusim se! Na rubu provalije ovog zivota cekam povetarac i da padnem.  Muka mi je vise od ovog plasticnog osmeha i ponasanja da je sve u redu. Nista vise nije kako treba. Sve se raspada, a ja sve to gledam sa strane bez zelje da bilo sta promenim. Umorila sam se, znas?  Umorila od popravljanja tudjih gresaka bez prava na sopstvenu. Od toga da sam uvek tu za druge, uvek! Kad god i za sta god!

  Reci ces mi: preguraces ti to, jaka si ti. Ja jaka?! Ha! Mozda sam nekad i bila, ali vise nisam. Ovoga puta su me slomili. Znam, znam zivot ide dalje, sutra je novi dan, moja cuvena fraza. Cak ni sama vise ne verujem u to. U to bolje sutra. 

   I sta onda kad pocnes da sumnjas u nadu sa kojom si poceo da prezivljavas svaki dan?

 Pitaju me zasto uvek biram tezi put. Zasto mislite da ja vidim dva puta?

   Ostaje mi samo pitanje hocu li ovoga puta ugledati svetlo na kraju tunela?

 xoxo M

A onda, uhvatim sebe kako razmisljam o tebi. Gde si? Kako si? Mislis li i ti na mene? Ma, i ne zanima me to toliko. Ali svasta bih ti ispricala. Imam takav oscecaj da bi me saslusao. Pricala bih ti o svemu, o sebi, svom zviotu i o sitnicama koje me cine srecnom. Ali ne, rekli smo, sto manje znamo to bolje. Ali ipak pricas mi po nesto, nesto sto i ne moras, ali ipak mi kazes. Znaci mi to. Svidja mi se to kod tebe sto osecas. Kao i one druge noci. Pitao si me sta se desava i zasto mi je pogled mutan, zasto se ne smejem. Primetio si. Znacilo mi je sto si tu, i onaj tvoj zagrljaj bez ikakvog povoda, ali osetio si da mi to treba. Trebalo mi je kao kap vode u pustinji. Ne znas koliko.  Te noci sam gutala knedle i smejala se tvojim salama. Tvom osmehu i pogledu. Kad bi znao samo kako sam se kidala u sebi,a ipak bila pribrana. Ne, to tad nisi trebao da znas. Jos uvek nije bilo vreme za te teske stvari, ipak je to moj zivot. Ukapamo se nekako. Ne znam ni sama kako, ali uklapamo se. Mozda da sam te ranije srela... Ne, ne bi bilo isto. Ovako je bolje, po noci te znam, onda kad padaju sve maske. Bez foliranja. Onda kad svi spavaju i niko nista ne sumnja. Posle ponoci i pocinje carolija. Tad smo sami u tisini.

Ali svaka emocija se prepozna po pogledu. Telo zna da odglumi. Oci nikada. A od tvog pogleda sve maske padaju. Oci boje mora. Ni to ne volim. Plave oci mi nikad nisu bile intirgantne.  Tvoje su po svemu posebne i specificne. Mio pogled, a uz to i prodoran. Kad malo bolje razmislim, ti si sve ono sto nikad nisam volela, a ipak mi se svidjas. Sve mi se na tebi svidja. Najvise tvoj stav, onaj opusten, smekerski. A vidim kako ti odlutas na momente, primeti se to. Ali taj glas koji cujes u svojoj glavi nije griza savesti, to je strah. Strah od neizvesnosti. Potpuno smo svesni da to sto se desava nije ni malo bezazleno, ali nastavljamo. Posli smo na put, a destinaciju nemamo, pa, dokle stignemo.Ne, nije ovo greska. Greske se dogadjaju samo jednom, a narednog puta je to stvar licnog izbora.Ovo smo birali. A vreme ce pokazati da li je izbor bio dobar. 

Nedostaje mi da me zagrlis. Jako. Muski. 

xoxo M

Jos jedna sreda.. Kisovita i sumorna sreda... Kao i svakog jutra, uz prvu kafu ide i citanje novina. Ovih dana samo hronika na naslovnim stranama. Ubistva, kradje, pronevere.. Svaki dan isto. I negde u moru tih prica, prica i o maloj Uni,apel za pomoc.

 Devojcici koja boluje od najtezeg oblika leukemije, na klinici u Nemackoj pronadjen je donor kostane srsi, ali porodici nedostaje 80.000 evra za operaciju.

Jos jedna tuzna prica, jos jedno dete bez nade za bolje sutra. I dok su politicke kampanje aktuelne, koje kostaju boga oca, za nju ipak nema novca. I setih se tako jedne mudrolije sa twitter-a, koja kaze: "Za izlazak na izbore prvo ce biti obezbedjeno 800 miliona dinara. Decu cemo, pak i dalje slati na lecenje SMS-ovima." Zalosno, ali istinito. I tako cekajuci dalji razvoj situacije, u nekim novinama izasao clanak da je Milos Ninkovic, inace fudbaler Crvene Zvezde, uplatio 80 000 evra za malu Unu. Pored Ninkoviaca, novac su uplatile mnogobrojne kompanije, politicari, pevaci i drugi koje je dirnula tužna prica o bolesnoj devojcici. SVAKA CAST!  Nade ima.

Medjutim, zasto su svi humani u zadnjem trenutnku, onda kad vise nema gde? Zbog cega ovakvoj deci krece da se vraca osmeh, tek onda kad krenu na put bez povratka? Pitanje za pitanjem se nize u mojoj glavi.. Svi ti sportisti, politicari, pevaci plivaju u parama, a zao im je da daju za lecenje jedne male buduce nade, politike, spota, muzike.. Ipak, sve se to svodi na ono da smo svi mi ljudi, ali retko ko je covek. Vreme je da se nesto uradi povodom toga! Meni je zao sto sam nemocna u moru tog nemorala i sto sve to moram da gledam sa strane bez ikakve mogucnosti da nesto vise ucinim za bolje sutra sve te dece. Ali... ostaje mi nada da ce se jednog dana i moj glas negde cuti i da ce sve ovo imati smisla.Do tada, Una srecno i vrati nam se brzo!

I tako, ova sreda je puna nade i ako je sumorna i kisovita...

xoxo M

Meni se vec neko vreme vuce jedno pitanje po glavi 'Ko vuce konce?'. Ne mogu, a da ne osetim revolt prema losim ljudima. Iako i sama verujem da su svi ljudi na ovom svetu dobri i da u svakom postoji nesto dobro i da svakom od njih treba dati sansu. A da li je zasluzuju? To je pravo pitanje.

Posle duzeg razmisljanja, odgovor je NE! Niko vam nece pomoci kad ste u nevolji, sem pravih i iskrenih prijatelja kojih uglavnom ima jako malo. Svi ce se odmaci i smejati se vasem porazu. Medjutim, postoje jake licnosti, kao npr. ja. Najjaca sam kad zablistam u svom porazu.

Pala sam? Pa neka sam, otrescu prasinu i nastaviti dalje. I kad mi sve ladje potonu, ja zamislim da su podmornice. I idem samo napred, ne okrecem se, ne gledam sta je iza mene, jer tim putem ne idem.

Ali nikad nisam razumela pakosne i zle ljude, koju oni korist imaju od toga. Hoce li im to nekako pomoci u zivotu? Hoce li biti srecniji? Mnogo pitanja, a malo odgovora..

Situacija ja takva, vreme u kome zivimo je lose i ljudi su pod tim uticajem losi. Manje posla, manje prijateljstva, manje postovanja, manje iskrenih emocija i ljubavi. Sve se svodi na korist i interes. 

I onda, tako stavim prst na celo i razmisljam o svojim postupcima.. mozda sam ja nekada ucinila nekome nesto lose, pa mi se sad vraca.. Ali ni jednog takvog slucaja ne mogu da se setim. Nisam savrsena, ali mogu za sebe da kazem  da nisam ni losa. Naravno da svako od nas ima zutu minutu i da svako od nas ima onu losu stranu koju vesto krije. Ali cak i tu moju losu stranu boli nepravda i laz. I pomislim da je vreme za osvetu. Ali kome da se svetim? Tim cinom onda i ja se stavljam u isti kos sa losim ljudima. Ne, vratice se sve. Neko vuce konce, i koliko ima dobra, ima i zla. Mora da se opet uspostavi ta ravnoteza, kao jing i jang.

Ali do tada karma je tu. It's payback time. Karma je kurva! 

xoxo M

 Uz prvi zracak sunca i uz prvu jutarnju kafu.. Zima je i zvanicno dosla, ali bez snega ovaj put. Ne samo ovaj, vec duze vreme nema snega. Kako ga nema, tako se i gube sve one cari zime, grudvanje, pravljenje sneska, kao i ljubljenje, valjanje u snegu, duge nocne setnje dok spava grad i pada sneg.. pa tako sa svim tim gubi se i romantika. Ne mogu, a da ne primetm da je u poslednje vreme sve manje ima. Nema vise onih voljnih muskaraca, a tako i zena, zeljnih da izadju napolje i da se smrznu.

Klasicni hejteri, a sve se nesto bune, svima nesto ne odgovara i svi bi nesto bolje, a nista ne rade povodom toga.  Ta danasnja omladina, sve kic i sund. Vise obracaju paznju na statusni simbol, nego na prave moralne vrednosti.  A i u pravu su, mozda. Morala je sve manje.

I tako, dok gledam kroz prozor u ovo maglovito jutro, i razmisljam kuda ide ovaj mladi svet, setih se jedne recenice Roberta Birna: "Zima je način prirode da kaže: Šta ćete sad?!”

xoxo M

Da li je sretna, kad tako sigurnim korakom

prelazi ulicu kao da je njena?
I kako zivi u ovo vrijeme opako,
vreme eksponencijalnog prezasicenja?
Crv u jabuci sam,
od kad za sebe znam.
Da li je sama? U njenom oku se ne vidi to.
Ili se pravi da joj je sve u zivotu normalno?
Da li je ceka neko je voli stvarno?
Il' je i kod nje, kao i kod mene, sve virtualno?
Strijela treba krivi luk da pogodi pravi zvuk.
Ima li undo za nju?

Nasa djeca rastu milimetar po milimetar.
Vjetar nosi ceznju daleko u noc, daleko u noc.

Ima li undo za nju?

Strijela treba krivi luk da pogodi pravi zvuk.

 Najbolji uvod za sve ono sto cini nas zivot i ovu ceokupnu zamisao. Prvobitno je to da se odnekud mora krenuti, pa krenusmo...    Posle duzeg razmisljanja i premisljanja ukljucih se u vode blogovanja...

xoxo M